Jelo koje je slučajno nastalo, a postalo deo tradicije

Jelo koje je slučajno nastalo, a postalo deo tradicije

U gradu punom istorije i alejama koje su bile domovi čuvenih lokala, u vreme kada je naš grad bio mahala sa apetitima metropole – na svakom ćosku su se dešavala neobična dela i kulinarske priče kojih mnogi od nas i nismo svesni, a prenesene su u svakodnevne specijalitete u kojima uživamo,odmaramo dušu i zamišljamo ukuse prošlosti. Jedna takva priča, odnosno jedna posebna narudžbina je promenila pravila kulinarstva, i izrodila jelo koje je ponekad veća razglednica Beograda od svih drugih suvenira.

Ovo je priča o Karađorđevoj šnicli

 

U posle-ratnom Beogradu, 1950-ih krajevi grada su krenuli da ponovo cvetaju,rastu i da usvajaju sve one multikulturalne vrednosti jedne šarenolike evropske zemlje. Kud god da ste pošli, čuli biste zvuke francuskih šansona, ljude obučene u najmodernije italijanske pantalone a na putu ispred vas bi sigurno žurio neki poneki američki kupe najnovije generacije. Bilo je tu i dosta dućana, bakalnica kao i restorana koji su mogli da se obračunaju sa nekim od poznatijih svetskih gastronomskih lokala. U jednom od njih, iza kuhinjskog pulta radio je jedan sasvim drugačiji kuvar.

Njegovo ime je nadalje poznato – Milovan Mića Stojanović – čuveni lokalac dobre ćudi i kulinarskih umeća kojima je umesto platna bojom, oslikavao tanjire gostiju najveštijim jelima tadašnjice.
Njegovi talenti i reputacija su bili toliko opisivani da je četvrtinu svog života radio kao lični kuvar Josipa Broza Tita. Lista zadovoljnih degustatora Mićinih obroka broji imena kao što su : Elizabet Tejlor, Gadafi, Indira Gandi i mnogi drugi savremenici tog doba..
Ali, njegovi najveći uspesi su jela koja je “izrodio“ i među njima jedno koje je postalo neizbežan član svih jelovnika.

Tokom jednog od dana punih gužve, u restoran gde je Mića radio došli su neki uticajni gosti praznih stomaka i jednog neobičnog zahteva. Poznati po svojim tradicionalnim specijalitetima, osoblju lokala je bilo iznenađujuće kako je jedna od gošći zatražila “Kijevski kotlet“. 
Shvativši da nema sastojke potrebne za takvo jelo ( najčešće služeno kao specijalitet od piletine i putera ) Mića se odlučio na nešto što je kasnije postalo prekretnica u srpskoj gastronomiji, a i šire.
Oblikovao je najlepše komade telećeg mesa, praveći dugačak stek ispunjen svežim,autentičnim kajmakom – koji je nakon toga obložio sastojcima čestim u prženju hrane.
Ali, da umetnici nisu samo zanatlije se prikazalo u načinu na koji je Mića tom jelu dao ličnost – i to kakvu. Nazvavši ovaj tek nastali specijalitet po srpskom voždu Karađorđu, tačnije po ordenu koji se u njegovu čast dodeljuje istaknutim pojedincima u zemlji – Zvezda Karađorđa, obrok je poslužio sa kriškom limuna preko kojeg je oblikovanim komadićima paprike simbolizovao krake tog ordena. Da njegova veštost bude još veća, prelio je šniclu domaćim tartar sosom dijagonalno, predstavljajući traku po kojoj je medalja prepoznatljiva ‘među narodom’.
Ukrasio je tanjir vrućim krompirom, i poslao ga gostima.

Ubrzo nakon nekoliko zalogaja, gošća iz Rusije je bila toliko oduševljena ovim specijalitetom da je zahtevala recept i upoznavanje sa čovekom koji ga je osmislio. Ta gošća je bila Tamara Veger Broz, Titova snaja koja je u to vreme bila prisutna kao radio prezenter Beograda. Nije dugo vremena trebalo da ovaj izum dobije pažnju i priznanja na mnogim kulinarskim izložbama. Postalo je pravi miljenik među gostima, i ucrtalo svoje mesto u tradicionalnoj kuhinji.

 

Karađorđeva šnicla

Karađorđeva šnicla

 

I DAN DANAS OVO JELO SE PONOSNO I SA PAŽNJOM SLUŽI, A MI OVDE U PROLEĆU TEŽIMO DA ČUVAMO SVE TANČINE STARIH RECEPTA, JER SU UPRAVO ONE RAZLOG ŠTO MOŽEMO DOHVATITI STARA VREMENA SAMO SA JEDNIM ZALOGAJEM PROŠLOSTI.

 

Ako i vi ne verujete u slučajnosti priča, nađite spoj koji je baš vama suđen u našem šarenolikom meniju : http://restoranprolece.rs/glavni-jelovnik/

 

No Comments

Post A Comment

seven + 17 =